ludo i brzo

07 Nov, 2008

Crkva svetog Petra

— Autor oliva @ 15:36

Prema jevanđelju, sveti apostol Petar zvao se Simon, sin Jonin, bio je ribar iz Kapernauma. Sa svojim bratom, Andrijom, među prvima je pošao za Hristom. Zbog vere, koju je ispovedio pred Hristom, Učitelj ga je nazvao stenom (Petrus). Organizovao je prve hrišćanske zajednice u Samariji, Jafi, Cezareji i Antohiji. Iz Antiohije je otišao u Rim, gde je bio episkop i onde, za vreme Nerona, 67. godine raspet naopako. Petrovim krstom naziva se latinski krst, okrenut naopačke. Na mestu gde je mučen, ubijen i sahranjen, podignuta je veličanstvena bazilika. Nju je podigao car Konstantin, prvi hrišćanski car, 326. godine. Petrovom stolicom naziva se još Sveta stolica, čast i služba rimskog episkopa, a takođe i državni sekretarijat, veće za javne crkvene i druge ustanove Vatikana. Papa se u V i VI veku nazivao Petrovim namesnikom (vicarius Petri). Petrov novčić je simboličan novčani iznos, koji svi vernici godišnje daruju papi, kao nasledniku sv. Petra. Datira iz VIII veka a prihvaćen je u X i XI veku. U XIII veku Sveta stoilica tražila je obavezan godišnji prilog od plemića i vladara. Svoj pristanak dale su mnoge evropske države a usprotivile su se Francuska i Španija. Danas se Petrov novčić prikuplja po katoličkim biskupijama. Do 1377. godine Vatikan i Petrova crkva nisu bile sedište pape rimskog, nego crkva Svetog Jovana u Lateranima ili kratko Lateran a ovo je uticalo na srednjovekovni naziv Latin za Rimokatolike. Dakle, za vreme Nemanje, Svetog Save ili cara Dušana nismo imali Vatikan, nego Lateran.

 Polovinom XV veka Konstantinova crkva počinje ozbiljno da propada, javljaju se velike pukotine i bilo je pitanje vremena kada će se urušiti. 1452. godine, papa Nikola V poverio je svom arhitekti Bernardu Roselinu preuređivanje crkve. Jedva je pevnica završena a radovi su zaustavljeni zbog papine smrti. Sve je tako stajalo 50 godina.

 Papa Julije II (Đulijano dela Rovera) seo je na papski presto 1503. godine. Kao i druge pape pre njega, odmah je prisupio preuređivanju vatikanske palate. Tu čast imao je arhitekta i majstor Donato di Paskuco di Antonio, zvani Bramante. Ipak, najviše od svega, Papa Julije je želeo sopstvenu grobnicu koja je morala biti u crkvi svetog Petra. Ali mnogo veća. Da bi ostvario svoju zamisao iz Firence je pozvao mladog Toskanca, vajara, Mikelanđela Buonarotija (Michaelangelo Buanaroti). Vajar se bacio na posao, pa je projektovao grobnicu takvih razmera da nije mogla stati u Crkvu svetog Petra. Mikelanđelo je ovo ignorisao. I on je želeo da napravi svoj spomenik, pa je zbog toga otišao u Kararu gde je mesecima birao mermer. Papa je, za to vreme, shvatio da stara bazilika sklona padu i prilicno oronula, nije više podesna da primi njegovu grobnicu i da je spremna za preuređenje.

 Prvo što je trebalo uraditi bilo je svođenje na pravu meru, odnosno potpuno odbacivanje grobnice koju je projektovao Mikelanđelo. Papa je imao na umu jedan za njega još dostojniji spomenik pa Mikelanđelo, uvređen, napušta Rim i papu i vraća se u Firencu. Posledica ovog projekta bila je rušenje prethodne bazilike, jedne od najstarijih i najpoštovanijih hrišćanskih ckrava. Ispred crkve se nalazio Paradis, prostran, četvrtasti trem sa stubovima u čijem centru je bilo kameno korito - kantaro. Pred tremom je stajala mala kapela sa stubovima koju je još pocetkom II veka sagradio papa Anaklet da bi u njoj zaštitio svečeve posmrtne ostatke. To je martyrion, odnosno crkva - grobnica za Apostola. Čitav kompleks bio je ogromnih dimenzija. Dvanaest stubova odvajalo je svaki od pet brodova crkve.

 Sve ovo, barem kao jedinstvena celina, bilo je porušeno za nekoliko meseci. Poslednji deo bazilike sa tremom Paradisa, zatim kantaro i brodovi koji su dosezali gotovo do oltara, preživeli su još sto godina. Projekat nove Crkve svetog Petra bio je neverovatan. Uzor za Veliku kupola bila je kupola Panteona, najveća koja je ostala iz antičkih vremena. Trebalo je da stoji u središtu četiri velika i jednaka krila koja su hramu davala osnovu grčkog krsta. Ovaj raspored je zatim u malom ponavljan četiri puta, sa svake strane glavnih krila. Četiri velika zvonika na ivicama predstavljala su završnicu građevine. Izgleda da je ova Bramanteova ideja zasnovana na jednom konceptu o kome se u Rimu mnogo govorilo: na ideji da jedna crkva sa četiri jednaka krila i kupolom predstavlja univerzum sa nebom razapetim na sve četiri strane sveta.

 Posle smrti Bramantea 1514. godine, Đulijano da Sangalo i Fra Đokondo da Verona nastavljaju radove ali pod nadzorom Rafaela Sancija iz Urbina, slikara koji je u Rimu smatran najvećim živim umetnikom. Dodeljen mu je položaj "glavnog majstora gradevine" a njegov je bio i projekt na osnovu koga su nastavljeni radovi. Od konstrukcije koju je predvideo Bramante bila su podignuta jedino četiri stuba nosača kupole, a Rafael ih je upotrebio kao polazni element za projekat bitno različit od projekata njegovih prethodnika. Međutim, i ovaj je bio samo delimično ostvaren, jer je Rafael umro 1520. godine.

 Novi arhitekta i, razume se, nov projekat. Ovoga puta autor je Baldasare Peruci, već slavan kao graditelj Farnezine, jedne od najlepših prigradskih vila Rima. Ni od ovog projekta gotovo ništa nije ostvareno. Ovoga puta razlog je nedostatak novca. Da bi ga prikupio, papa Lav X je 1517. godine, po čitavoj Evropi organizovao prodaju indulgencija. Iako u to vreme sasvim uobičajena praksa, ova prodaja je bila ispunjena pohlepom. Ovaj potez poslužio je kao povod i osnova pobune Martina Lutera. Deset godina kasnije luteranski najamnici imperatora Karla V, poharaće Večni grad.

 Godine 1547. Mikelanđelo je pozvan da upravlja gradilištem. Zanimljivo je da umetnik o ovom pozivu nije želeo ni da čuje. Smatrao je, s obzirom na to da je skulptor, da arhitektura "ne predstavlja umetnost koju smatra svojom" i jedino je papa Pavle III Farneze uspeo da ga nagovori na pristanak. Svojim radom dao je crkvi smisao po kome je i danas osobena. Ponovo se vratio Bramanteovom projektu, kupoli, koja dominira iznad četiri jednaka krila. Ipak, i tu zamisao je potpuno preinačio. Do krajnosti je pojednostavio izgled, povećao dimenzije, a čitav hram postao je platforma za gigantsku kupolu. Njen model više nije bio Panteon, već kupola koju je Bruneleski podigao nad katedralom u Firenci, a koja i danas dominira panoramom grada. Trebalo je da to bude kupola prostrana "za sve hrišćanske narode".

 Kupolu, čitavom svetu poznatu kao vrhunsko Mikelanđelovo ostvarenje, nije on podigao, već su to učinili Đakomo dela Porta i Domeniko Fontana, posle majstorove smrti. Projekat je u svakom slučaju Mikelanđelov, osim što je promenjena krivina luka kupole. Bio je predviđen savršen polukrug koji je, međutim, tokom izgradnje izdužen i tako je kupola još više ličila na početni model, firentinsku kupolu. Ako je Mikelanđelo Crkvi svetog Petra dao najvredniji simbol, kupolu, Đan Lorenco Bernini je od te crkve stvorio ono što je ona danas. Bernini je preuzeo upravljanje vatikanskim gradilištem 1629. godine, šezdeset godina posle Mikelanđelove smrti. S podizanjem kupole, između 1588 i 1590. godine, sa tri broda i ulaznim tremom, bazilika je definitivno produžena. Ovaj poduhvat Karla Maderna okončan je 1614. godine. Bazilika je dobila oblik koji ima i danas: ulazni trem, tri broda sa kapelama, transept i apsidu jednakih dimenzija nad kojima se diže velika kupola. Maderno je autor konačne fasade bazilike: viša nego šira, ona je rađena po Mikelanđelovoj šemi spoljašnje dekoracije koju su odlikovali ogromni pilastri naslonjeni na zidove.

 Počelo se, međutim, razmišljati i o uređenju priprate, prostora pred crkvom. Pojavila su se dva problema: kako ispuniti ovo ogromno prostranstvo: 211 m dužine, uključujuci i trem, i 137.5 m širine po transeptu, i na koji način urediti pripratu. Na čistini pred crkvom Domeniko Fontana je 1586. godine postavio obelisk koji je trebalo da predstavlja glavnu osnovu novog trga. Ovaj egipatski obelisk u Rim je doneo ''ludi'' car Kaligula. Maderno je, kasnije, kraj njega postavio fontane koje doprinose simetričnosti trga.

 U unutrašnjosti crkve Berninijeva aktivnost je bila višestruka a osnovne su tri tačke: ogromni baldahin nad glavnim oltarom, katedra svetog Petra u apsidi i određivanje dimenzija skulptura i dekoracija, koje su morale da predstavljaju sredinu izmedu čovekovih dimenzija i prevelikih proporcija čitave građevine. Na taj način, ko je ulazio u baziliku nije odmah naslućivao ogromne proporcije, već su se one otkrivale tek prilazeći nekoj skulpturi ili dekorativnom elementu. Ipak, vrhunsko Berninijevo delo predstavlja uređenje trga sa spektakularnim kolonadama i dva unutrašnja trapezoidna krila, s fontanama u središtu elipse i ugnuti popločani prostor. Poduhvat je ostvaren u slavu i na poticaj pape Aleksandra VII, između 1655. i 1667. godine.

 Po planu je trebalo da kolonada ima "trece krilo", pa bi elipsa bila kompletna. Ovo nikada nije ostvareno. U periodu pape Pije IX i pape Lav XIII, Crkva svetog Petra beleži početak poslednjeg poglavlja svoje istorije, u kome je postala ogromna glava na majušnom telu - gradu Vatikanu. Grad Vatikan nastao je 1929. godine i više od 50 godina je tema sukoba između italijanske države i crkve. Da bi se proslavio ovaj dogadaj porušeni su Borgi, stogodišnje naselje koje se oslanjalo na Berninijev trg, uveličavajući scenografski efekat. Umesto njega, probijena je velika ulica oivičena obeliscima, ukupno 284, poređanih u četiri reda a na kolonadama su 162 statue svetaca. Zanimljivo je da na sredini trga postoji ''tačka'' odakle se te iste kolonade mogu videti kao da su sve u jednom redu, a kada se gledaju sa kupole Crkve, izgledaju kao ''ruke'' koje grle svoj narod, što je i bila Berninijeva namera kako bi dočarao poslanje današnje crkve. Ova ulica, potpuno prava, vodi od tvrđave Santandelo do Crkve svetog Petra.

 Danas se Vatikanski muzej ubraja među najvrednije muzeje sveta a sastoji se iz 6 celina: Egipatskog muzeja, Sikstinske kapele, Rafaelovih soba, Pinakoteke i Etnološkog muzeja. Ovde se mogu zateći i najlepša dela ikada stvorena: statua Laokonta, Mikelanđelove freske ''Stvaranje čoveka'' i ''Poslednji sud''. U Sikstinskoj kapeli su Rafaelove ''Disputa o sakramentu'' i ''Atenska škola''. I još toliko toga nezamislive lepote...


Komentari

  1. Veoma, veoma interesantno, seper si, samo tako nastavi!

    Autor uros88 — 11 Nov 2008, 13:13

  2. Interesantan i veoma poucan tekst... Super si!

    Autor marinamet — 10 Nov 2008, 16:14

  3. Oliva, super si ovo opisala....

    Autor tomas88 — 10 Nov 2008, 16:05

  4. Oliva, lepo nas šetaš po svetu. Nastavi samo!

    Autor sanjarenja56 — 07 Nov 2008, 16:51


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me